Ovaj putopis posvećujem svome deda Koči i baki Kiji, Cincarima iz Bitolja.

Deda Kočini preci došli su u Sarajevo pre aneksije Bosne i Hercegovine. Za njima su stizali i drugi članovi porodice, te tako i moj deda. Pridružio se svojoj baki i ujaku, Vangelu Makridis (M. Filipović „Cincari u BiH”). Deda se zaposlio kao ekonom za hleb na pruzi Sarajevo-Višegrad. Bio je dobro plaćen, jedan zlatnik dnevno. Uskoro je stekao svoju radnju, te je doveo verenicu Kiju iz Bitolja. Kija više nikada nije videla Bitolj i mnogo je tugovala za zavičajem. Pažljivo sam slušala bakina sećanja i upijala svaku pojedinost. Najveći poklon koji su mi ostavili moji baka Kija i deda Koča, osim što su me podigli jeste jezik naših predaka, “limba armâneascâ” koji tečno govorim. Velika ljubav koju su u meni razvili moji deda i baba prema našoj postojbini, naveli su me da sa suprugom krenem “putevima predaka”, da čujem naš jezik na izvoru i da doživim toplinu cincarskog gostoprimstva. Nadam se da će ovaj putopis da zagreje neke od naših potomaka, te da krenu u Makedoniju i Epir, i da nas obraduju svojim putopisom.
Pošli smo u Grčku putevima predaka te stigli do samog središta Pindske oblasti. Na graničnom prelazu kod Gevgelije, bili smo 29. maja, 1995. g.u 15 h, jedini putnici. Grčku policiju je iznenadilo što smo rođeni u Sarajevu. Izlišno je bilo objašnjavati da su naše roditelje u taj grad doneli neki čudni vetrovi života.
Ubrzo smo se obreli u Solunu na odos Egnatia. Bio je ponedeljak, radnje nisu radile i grad je bio potpuno miran. Ova stara ulica, deo je starog rimskog puta Via Egnatia, koji je vodio od Drača i spajao Solun, Bitolj i Serez sa Carigradom. Odmah smo potražili crkvu Sv. Dimitrija, zaštitnika Soluna, nedaleko od Egnatije.

Crkva je ogromna bazilika sa dosta starih i očuvanih delova. Suvenire je prodavala visoka i otmena gospođa sa plavim očima. Na cincarskom sam joj kazala da sam „Armânâ”, na šta je ona engleski odgovorila da smo svi ljudi. Kupila sam ikonicu Sv. Dimitrija i izašla ubeđena da je bila Cincarka. U Solunu smo proveli 24 sata. Radovala sam se da ujutro, po ko zna koji put vidim solunsku pijacu. Nadvikivali su se, piljari, mesari, prodavci ribe i maslinki, hvaleći ionako besprekornu robu. Videla sam bar dvanaest vrsta maslinki. Pekare su bile pune raznog mirisnog peciva a domaćice su kupovale i po pet hlebova. Ručali smo u restoranu na pijaci, jelo koje je spremala i moja baka, punjeni paradajz sa mlevenim mesom, te zapečen u rerni. Oko 16 h napustili smo Solun i krenuli putem prema Veriji koji je ubrzo počeo da se penje. Verija ili Ber, lep je grad na brdu, strmo ugrađen na osunčanoj padini, potpuno nov i bogat. Nismo se zadržavali mada smo imali i prijatelje, ali nismo ugledali ništa staro, cincarsko. Nastavili smo prema Kožanima usponom koji nam nije izgledao tako strm, pošto je put bio savršen, širok i neopterećen. Da je put ipak bio strm, shvatili smo tek kada nam je prokuvala voda u hladnjaku. Takvi usponi pratili su nas duž celog putovanja ali sreća, tu je bilo odmorište sa česmom i hladnom planinskom vodom koja je izbijala iz stene. Razgovarali smo sa vozačima kamiona koji se na tom mestu zadržavaju radi osveženja. Savetovali su nam da prenoćimo u konaku manastira Agia Sumela, svega 4 km od ovog odmorišta. Manastir sa konakom, nalazio se na najvišoj tački uspona, odakle se put ka Kožanima spušta. Priroda je božanstvena, a crkva nova i raskošna. Posećuju je grupe koje tu dobiju i prenočište. Dugo smo šetali pred spavanje, a sobu smo dobili u zgradi koja je samo zbog nas otključana. Bilo je mnogo soba sa 3,5 i više kreveta. Sve su bile prazne. Spavanje se ne naplaćuje, već primaju prilog. Ujutro u 7h, probudilo me crkveno zvono. Počela je služba, te sam požurila u crkvu da prislužim sveću za srećan put.

Kožani je divan gradić u koji smo stigli rano ujutro, na kafu. Grad je bio sveže ispolivan. Kafedžije su užurbano iznosile stolove za prve goste. Zagledala sam se u gornji deo grada. U strmim ulicama, ugledala sam nekoliko starih kapija sa baglamama. Uputila sam se ka njima. Provirivala sam kroz pukotine između rasušenih dasaka u dvorišta, kao da ću da ugledam nekog svog. Upijala sam miris starog drveta koji i sada osećam.
Gradski trg je vrveo od života i mladosti. Na klupama su sedele starine. Na sred trga između klupa i šetača, strčala je nekakva bandera, a na banderi rode sa mladima u gnezdu. Kožani je bio najvedriji grad na ovom putu i nije mi se odlazilo. Nastavili smo put za Grevenu. Grevena je od cincarske reči greben. Putevi kojima smo se kretali, većinom su izgrađeni na prethodnim, stotinama godina korišćenim putevima, koji su vodili po grebenima ogromnog Pindskog masiva. U Greveni se nismo dugo zadržali. Nalazi se u kotlini, ravna je i prašnjava. Nismo videli oštećenja od zemljotresa koji se skoro dogodio. Građani čije su kuće oštećene, smešteni su u kamp koji su i ukrasili sveže posađenim cvećam, a uvedene su i česme. Sve deluje kao da su na letovanju. Nastavili smo prema Kalambaki.
Kalambaka gore među stenama, staro je selo sa malim kućama, sakrivenim u ruže. Retko je koja obnovljena, a u tim obnovljenim ima života. Bili smo tako reći pod samim Meteorima i lepo smo videli udubljenja, pećine za isposnike. Alpinisti ih posećuju te doturaju monasima ponude. Očekivala sam da ću u selu da naiđem na nekoga sa kim bih progovorila “un zbor”. Bilo je podne i toplo, te su se meštani povukli u kuće. Stajala sam između kuća sakrivenih u ruže i iščekivala. Pojavila se jedna starica. Samo sam takve i tražila. Oslovih je na cincarskom, ali mi ona odbrusi na grčkom, te nestade iza neke kapije. Ostadoh tako par minuta zureći u kapiju i pitajući se, da li ću uopšte čuti cincarsku reč. Spustismo se u grad i stadosmo pred suvenirsku radnju. Pojavila se sredovečna gospođa. Obratila sam joj se na cincarskom, što je i prihvatila. Pitala me da li smo iz Rumunije. Doznala sam da u Kalambaki još samo stariji ljudi govore “limba vlacheskâ”. Zatim sam ušla u bakalnicu da kupim neke sitnice, ali u stvari, više da bih razgovarala. Stariji čovek rado prihvati razgovor. I on me pitao da li smo iz Rumunije, pošto im često dolaze rumunske grupe turista. Epirski Cincari rado odlaze u rumunske banje, neki i po deset puta. Posle kraćeg odmora, krenusmo u Mecovo.

Priroda prema Mecovu je prelepa. Visoravni i pašnjaci su na sve strane. Oko 17 h, momci u kolima, a sa njima i po neka baba, idu od stada do stada, pomuzu ovce, sakupe mleko i odvoze. Taj prizor smo posmatrali sa jednog grebena dok nam se hladila voda u hladnjaku. Putevi su besprekorni, a česme sa hladnom planinskom vodom su česte. Što smo bili bliže Mecovu, krivine su postajale sve jače i češće, a usponi sve viši. Zaustavili smo se na jednoj visoravni, a oko nas sve same livade i stada, negde samo ovce a negde ovce i koze zajedno. U blizini stada, nalazile su se i bačije. Zvonilo je sa svih strana. Svuda okolo bili su i ovčarski psi. Razlikuju se od šarplaninskih. Nalazili smo se na visini od 1989 m. Ugledasmo i čobanina koji nam se dostojanstveno približavao. Lako se oslanjao na karlibanu, a preko levog ramena, nosio je prebačenu kabanicu. Doviknuh mu nestrpljivo “buna dzuâ”, a on mi otpozdravi. Prvi put na ovom putu zapodenuh pravi razgovor. Nikome se nije žurilo. Objasnih mu odakle smo i zašto smo došli u Pind. Čovek je bio iznenađen mojim znanjem jezika. Bili smo udaljeni 2ooo km i 2oo godina. Kada smo se narazgovarali, horizont se već zatamnio. Sa mrakom dolaze i mračne misli. Bojim se da će “limba vlacheskâ” ostati samo jezik pindskih čobana. Moj prijatelj, polako pređe široki drum, da prisluži kandilo u kapelici pokraj puta. Takvih smo na ovom putu videli mnogo. U svakoj je stajao zejtin, pa ko u sumrak zastane, može da prisluži
kandilo. Taj običaj, kao i kapelice, potiče od davnina. Bile su neka vrsta putokaza karavanima koji su se noću kretali. Na rastanku, čobanin nam je poželeo “bun mes”, uspešan mesec, pošto je sutra prvi juni. Nekim lingvistima sam kazala za taj pozdrav, bili su iznenađeni, nisu nikada čuli. Nastavismo za Mecovo putem, koji se od ovog mesta blago spuštao. Ugledasmo grad koji je vrlo strmo uklesan u brdo, na visini od 1200 m. Na okolnim vrhovima Pinda bilo je još dosta snega. Ušli smo u Mecovo strmom ulicom, nizbrdo i stali pred prvi hotel, “Egnatia”. Vlasnici sam se obratila na cincarskom, koji sam govorila bez prisećanja reči, što je gospođa i prihvatila.

Ispričala sam odakle dolazimo, da bi videli narod i razgovarali na samom izvoru, u Pindu. Aneta pokaza izuzetnu ljubaznost i gostoprimstvo. Malo nam je učinila cenu, ali posle tolikog puta cena nas nije uopšte zanimala. Pošlo smo u centar grada da prošetamo strmom glavnom ulicom. U Mecovu su sve ulice strme i uske, a negde je između kuća razmak od samo jednog koraka. Svuda je čisto i uredno, a kuće ukusne, ukrašene drvenim ukrasima i terasama. Sve je u skladu sa prirodom, sa merom i osećanjem. Najlepše su radnje u kojima se prodaju predmeti od drveta, vune i kujundžijske izrade. Videli smo pirotske i kineske ćilime. Veoma se neguje drvodelski zanat u celoj Pindskoj oblasti. Na gradskom trgu, ispod velikog platana, zasedaju starine, oslonjene na svoje karlibane. Nedaleko je spomenik Aleksandru Averofu, kao i istoimeni muzej i galerija. Na moju veliku radost u Mecovu ima mladih. Ne napuštaju grad pošto vrlo dobro žive, pretežno od turizma. Mlade mame spuštaju se sa decom na glavni trg, jedino mesto u gradu gde mogu da voze kolica. Večerala sam “pita cu prash sh-cu marcatlu”, a moj muž, neku salatu sa neizbežnim maslinama. Bilo je papreno skupo u odnosu na Solun. Turistička sezona još nije počela. Bili smo retki gosti, sem Engleza, koji dolaze da planinare na Pindu. U Mecovu samo prenoće, a sutradan, pređu preko planinskog masiva na janjinsku stranu gde ih sačeka autobus i odvozi na janjinski aerodrom.
Kasnije sam pročitala, da se nedaleko od Janjine nalazi antičko pozorište “Dodoni” najočuvanije iz svog vremena. Ne bih propustila da ga obiđemo. U Mecovu smo lepo spavali u sobi sa velikom terasom nad celim gradom. Ujutro je pred nama zablještao Pind, još uvek pod snegom. Taj pogled nas je opčinio, a moj muž je poželeo da u Mecovu ostane do kraja života. Počeo je da razume cincarski jezik i da u svojim korenima sa majčine strane, otkriva neku vezu sa cincarskim poreklom. Naše prvo jutro u Aminču, Mecovu, 1. juni, Spasovdan, ili 4o- ti dan od Vaskrsenja, ovde u Pindu, slavi se kao veliki praznik.

Aneta nam je predložila da posetimo staru vlašku crkvu na visoravni, gde se na taj dan drži služba. Ona nije išla zbog posla, ali zato svaki dan pali kandilo. Crkva se nalazila 4 km prema Kalambaki. Kola nismo mogli da pokrenemo, te smo tužno krenuli niz ulicu. Prišla sam dvema mladim elegantnim ženama za koje sam pretpostavila da su se spremile za crkvu. Ispričah im našu priču, ko smo i zbog čega smo ovde, te nas srdačno pozvaše da pođemo zajedno u crkvu. Stara crkva, bila je jednostavne arhitekture, sagrađena od kamena, ali sa divnim starim ikonama. Dominirala je na uzvišenju u sred visoravni. Unaokolo su se prostirale nepregledne livade posute narcisima. Kada smo mi stigli, već su žene i deca držale bogate bukete tog mirisnog cveća. Muškaraca je bilo malo, ostali su na poslu. Babe su bile u nošnjama, a većina ih nošnju nosi i radnim danom. Ponele su hranu i posle službe, povele su kćerke i unuke na livadu, gde su svi zajedno posedali u krug i doručkovali. Ko nije imao babu, taj nije imao oko koga da se okupi za doručak.

Mlade žene, zbog moderne odeće, taj običaj ne upražnjavaju. Ja sam za uspomenu iz stare vlaške crkve sa Pinda ponela kesicu tamjana.”Limba vlacheskâ” ovde svi govore. Mecovo je vlaška oaza, a vlaški jezik se uči i u školi. Pošto sam ja strankinja, prvo su mi se obraćali na grčkom, a zatim na engleskom. Slušala sam Anetu kako razgovara sa malim nećakom kada se vraćao iz škole. Prvo pitanje je bilo “cum tricush”. Tako je nekada pitala i mene mama, ne samo u vezi sa školom, već kasnije i sa poslom.

Najveća želja mi je bila da se slikam u narodnoj nošnji iz Mecova. Aneta je imala vlastitu nošnju, na kojoj je neke delove lično vezla. Odvela nas je u svoj stan, u samoj zgradi hotela i uvela u pravu cincarsku sobu. Sve je bilo zastrto ćilimima ručne izrade, podovi, kreveti i zidovi. Ćilimi su u crveno crnim bojama, ali prevlađuje crvena. Zavesice na prozorima su rukom rađene. Čitav sat sam provela u oblačenju i slikanju. Moj muž je jako želeo da legne na cincarski krevet. Tako sam ga i slikala.

Sutradan, teška srca, napustili smo Mecovo te krenuli u najzabačenije cincarsko naseljeprema Albaniji, Samarinu. Aneta nam je predložila put koji čak nije bio ni ucrtan na karti, ali je prolazio kroz cincarska mesta, Miliju i druga. Put do Milije, bio je nezavršen i bez saobraćaja. Prolazio je kroz borove šume i služio za njihovu eksploataciju. Da nam se desio neki kvar na kolima, teško bi se domogli servisa. Delimično smo vozili po makadamu, a delimično po trasi. Aneta nas je s razlogom uputila na ovaj put, da bi prošli kroz najlepše delove Pinda. Pind je grčka Švajcarska. Takvu Grčku niko od nas ne poznaje. Četinarske šume su guste i nepregledne, a visoko na osunčanim padinama, bele se vlaška sela. U Miliji, put je bio tako uzak da nismo mogli da se mimoiđemo sa jednim vozilom. Nešto se istovarivalo, a ja sam sva srećna izašla da bih kazala koju reč na cincarskom.

Milija je malo mesto na ovom putu, ali sa lepom i velikom crkvom. Pred jednom pinterskom radionicom, videla sam naslagane u piramidu male buriće za pakovanje sira za izvoz. Žao mi je što i to nismo slikali. Međutim, kada smo ugledali jednu lepu livadu, zastali smo da užinamo « pâne cu cash ». Na sledećoj visoravni, odmarali smo se još duže. Posmatrali smo stado ovaca i koza koje se kretalo unaokolo. Koze su crne ili smeđe na cincarskom « capre », sa veoma dugačkom dlakom. Zvona se kače na više njih, tako da se čuje divna zvonjava. Čak i kerovi imaju zvonca. Ovčarski psi, veliki i mali, leže pokraj puta. Neki jure za kolima da nas što pre oteraju. Pind je ogromna planina, četiri puta veća od Šar planine. Na njegovim visoravnima posejane su mnoge crkvice, naročito prema Samarini, o kojoj sam saznala mnogo zanimljivih podataka.

Put za Samarinu, vodio je po grebenima. Pošto je u izgradnji, nema obeležja. Ljudi su nam kazali, idite samo grebenima i stići ćete u Samarinu. Samarina je reč od samar, kažu meštani, jer leži na Pindu kao samar na konju. Na 4 km pred Samarinom, pitali smo čobanina, koliko još do Samarine. Mladić, visok, tanak i preplanuo, odgovorio je na srpskom, 4 km. On je našu registarsku tablicu ugledao mnogo pre nego li mi njega. To mu je i posao da motri i zapaža svaku promenu. Rekao nam je da je iz Skadra, sezonski čobanin. Albanski Vlasi, dolaze u ovaj deo Grčke da rade kao sezonski radnici. Rado su prihvaćeni jer rade sve one poslove koje meštani niti su radili, niti će da rade. Put za Samarinu pamtiću zauvek, iako nezavršen i težak za vožnju. Zbog spore vožnje, mogla sam da uživam u lepotama Pinda, prolazeći kroz njegove najlepše delove, sa grebena na greben. Trasa sadašnjeg puta u izgradnji, ide starim putem, utabanim karavanskim stopama, godinama unazad. Svi današnji bogataši, trgovci i
hotelijeri u epirskim varošima, a i širom Grčke, potomci su tih vrednih predaka. U Samarinu smo stigli kasno posle podne. Na delu osunčanog, trga sedele su starine. Prišli smo im, pretstavili se i poželeli da malo porazgovaramo, ali samo, prethodno da obiđemo mesto. Samarina, nekada čuveno epirsko mesto, dala je zografe, Mihaila i još čuvenijeg mu sina Danila. Danas je Samarina mala i stara. Brzo smo je obišli i vratili se na trg, starcima. Većina tih ljudi živi dole po celoj Grčkoj, a najviše u Larisi, rodno mesto moga Koče. U Samarini provode vreme od ranog proleća do jeseni, kada je napuštaju. Ostane 8-9 ljudi koji čuvaju selo od albanskih pljački preko zime, a granica je nedaleko. U hotelskoj sali na zidu, visi venčana slika dede, vlasnika hotela. Došao je iz Amerike da se u Samarini oženi i otvori ovaj hotel. Danas je naravno to potpuno nova građevina, visoke kategorije. Hotel vodi njegov unuk, čiji otac i stric sede ispred hotela sa ostalim starinama. Stric nas je častio pivom i od njega smo tokom razgovora saznali sledeće. Za vreme II svetskog rata, Samarina je bila potpuno uništena i spaljena. 1500 mladića iz Samarine, izginulo je i nestalo u Albaniji, gde su poslati da se bore protiv Italijana. Ovo su kazivanja čoveka, savremenika tih događaja, čiji je stariji brat tada nestao u Albaniji. Deset godina posle rata u Samarini nije bilo ni žive duše. Postepeno su se vraćali i podizali kuće na svojim zgarištima. Samarina je danas potpuno obnovljena. Na gradskom trgu, najstariji je dud, raskošne krošnje. Čuvao je mesto za novu crkvu koja je skoro podignuta. Samarina je vikend naselje za većinu vlasnika kuća. Mladi i zaposleni ljudi u Samarini provode samo 10 do 15 dana godišnje. Oni čekaju penziju, da bi starost proživeli u Samarini, kao i njihovi preci,
kada su se vračali iz pečalbe. Moj sagovornik mi dalje reče, da je on sa još dvojicom svojih meštana, vlasnik onih stada od 5000 ovaca, na visoravnima oko Samarine, pored kojih smo prošli. Ovce dovezu u aprilu ili maju, kamionima iz Larise. Tu borave do oktobra, a onda se polako vraćaju, pešice, 12 dana kao nekada. Sve mleko otkupljuje jedan čovek u Samarini. U hotelu smo bili jedini gosti. Lepo smo spavali na visini od 1650 mnm. Samarina je najviše naselje na Balkanu. Sva vlaška naselja, građena su iznad 1200 mnm. na osunčanim padinama planina nedaleko od svojih stada. Ujutro sam iz kreveta gledala na trg. Čovek, ispred kuće preko trga, čerečio je ovcu. Samarinu smo napustili rano, odmah posle kafe. Stara gazdarica je čistila neko povrće za ručak. Bilo je uvenulo i nusam znala kako se zove. Gazdarica mi ja kazala da u Samarini još ništa nema i da sve mora da se dovozi, a bio je treći juni.

Klisura je bila sledeće mesto našeg obilaska. Janjinu i Kostur nismo ni želeli da posetimo, jer su velika mesta izgubila vlaški duh. Vozili smo vrlo dobrim putem i u podne ugledali osunčanu Klisuru. Popeli smo se do najviših kuća u gradu tražeći one nepromenjene. Našli smo takvu. Izlazila je na dve ulice, znači na uglu, netaknuta i sveže okrečena, stara 150 godina. Zamolila sam staricu od 86 godina, čiji je otac tu kuću gradio, da mi dozvoli da kuću razgledam iznutra. Izula sam se i u kuću ušla sa strahopoštovanjem. Zamišljala sam da su u takvoj kući nekada živeli i moji preci. Kuća je naravno na sprat. Uz kuću pod istim krovom nalazila se ostava za drva i WC. Gore su tri spavaće sobe i ostava « dolape ». Sobe su prostrane, sa po dva prozora i po dva kreveta sa leve i desne strane. Sredina sobe je slobodna. Takav isti raspored bio je i kod Anete u Mecovu. Na patosu i krevetima su ćilimi. Na krevete uza zid, naslonjeni su neizbežni tvrdi pravougaoni jastuci, jedan uz drugi. Do pola su prekriveni belim platnom sa našivenom čipkom ručne izrade. To je bio prizor iz mog detinjstva, samo je sve dosta izbledelo. Ne znam kako su sobe tako prostrane, kada kuća spolja ne izgleda velika. U prizemlju je kuhinja koja je odvojena od dnevne sobe. Na sredini je šporet na drva i široki krevet prekriven ćilimom. Iz kuhinje se ide u ostavu za drva. Sve udobnosti su prisutne, te zimi ne mora da se izlazi iz kuće. Baka dolazi iz Kostura svakog proleća u martu. Bila je u velikom poslu. Krečila je toga dana kuću spolja i očekivala sina sa porodicom iz Kostura.Ovoga leta planiraju neke radove u kući, ali ja više volim što sam kuću videla pre tih radova. Baka mi reče da bi volela da je smrt zadesi na nogama. Razgovarale smo kao rod rođeni. Nisam više smela da je zadržavam. Brinula sam, šta će joj reći sin, pošto je primila nepoznatu osobu u kuću. Zahvalih se i obuh cipele koje sam ostavila pred vratima. Napolju me čekao muž. Nije više imao filmova da nas slika. Uvek mu nestane film za neku moju skromnu želju. Iznad poslednjih kuća u Klisuri, nalazi se groblje a iza je visoravan na kojoj su pasli konji. Groblje je dobro ograđeno i zaključano. Na sredini je kapela, bela dugačka zgrada u kojoj se čuvaju mrtvi pre sahrane. U Klisuri postoje tri crkve. Nažalost, radnog dana u podne sve eu bile zatvorene.U svakom cincarskom mestu, jedna crkva je obavezno posvećena Sv. Dimitriju, a jedna Sv. Bogorodici, a ikona Sv. Dimitrija, po previlu je najveća u svakoj crkvi. U Klisuri smo razgovor zapodevali sa više starih osoba. Žene po pravilu govore bolje jezik od muškaraca. Muškarci su jezik zaboravili, radeći po 40 godina, daleko od rodnih mesta i porodice. Na dva mesta smo bili pozvani na kafu, a neki su nas prosto vukli u svoja dvorišta. Izabrali smo stari par od preko 80 godina, koji ima kuću visoko,gore, na samom vrhu Klisure. Kuću su kupili pre 30 godina, znači za starost, od ljudi koji su grad napuštali. Sa terase na kojoj smo sedeli imaju božanstven pogled. Vidi se ceo horizont. Starac je 40 godina bio vozač kamiona. On nam je predložio da na putu od Klisure prema Lerini, obavezno skrenemo u četvrto selo levo, Nimfeon ili Neveska. Poslušali smo ga. U toku razgovora, stara gospođa mi je ukazivala na neke finese u cincarskom jeziku, te da se u Klsuri više ne kaže « vlacheska limbâ» već « armâneashce ». U Klisuri se govori najpravilniji dijalekt cincarskog jezika, tzv. gramostanski. Ubrzo je naišao njihov sin i mi smo se oprostili.

Drugu kafu smo popili u donjem delu gradu, kod gospođe koja drži kafanu. Po ocu je Makedonka. Volela je da govorimo makedonski, što smo rado prihvatili. Pošli smo do crkve, ali je bila zatvorena. Pored crkve se nalazi dečje igralište za predškolski uzrast. Znači, u Klisuri ima mladosti. Manje je grad staraca od Samarine. U Klisuri se živi, mada je i Klisura vikend grad za mlade Vlahe koji rade širom Grčke. Oni provedu bar 15 dana u Klisuri, kada su dole velike vrućine. Sve su stare kuće obnovljene, a mnogo se grade i nove. Nove kuće više grade meštani koji u Klisuri stalno žive. Naša prijateljica nam je pokazala kuću svoje majke, svoje kćeri i tri svoje kuće. Klisura se preko zime ne napušta kao Samarina. Starci preko zime sede u kafanama, te igraju domine, a tada našoj poznanici i posao bolje ide Nevaska nema svoj neizbežan trg za okupljanje starina. Vlasi sede ispred hotela, a iza leđa im je česma sa tri debela mlaza hladne planinske vode. U starijim i skromnijim kućama, živi stariji svet. Većina ih izdaje sobe. Čula sam da između sebe razgovaraju arm’našće. Pitala sam jednog na cincarskom da li ima sobu, a on me na grčkom poslao u hotel. Nastavila sam i dalje da se i drugim osobama obraćam na cincarskom, a odgovarali su mi na grčkom, da sobe nema. Grešku sam napravila i u hotelu, a za sobu sam dobila « ohi ». Bilo je već kasno, a sobu još nismo našli. Konačno sam shvatila da se ovde « vlaški » ne govori sa strancima, već samo sa svojim, najbližim. Ja, kao stranac treba da govorim zvanično, engleski ili grčki. Jedva, na zauzimanje uglednih Vlaha, dobismo sobu u potpuno praznom hotelu. Otišla sam u sobu potištena i razočarana, dok je moj muž ostao i na francuskom još dugo razgovarao sa nimfeonskom gospodom. Jedva sam zaspala, besna na sebe što sam ispoljila neku vrstu nacionalne euforije, te i ljude sa kojima sam razgovarala dovodila u nezgodnu situaciju. To sam radila iz želje da govorim maternjim jezikom. Moji preci su bili mudri i umereni, cincarski su govorili samo do kapije, a na sokaku, sve što treba, turski, arnautski i naravno grčki, koji se zvanično učio u školi i govorio.

Za Florinu smo krenuli rano ujutro i kafu smo pili na osunčanom trgu. Granicu smo prešli mirno i opet sami. U Bitolju smo se našli oko deset sati. Bitolj je rodno mesto moje bake. Napustila je svoj rodni grad radi udaje 1904. g. Sa 16 godina došla je u Sarajevo, gde je moj deda Koča razradio svoj kafedžijski posao. Moja baka, više nikada nije videla svoj rodni grad. Bitolj je bio pored diplomatije, velegrad u svakom pogledu. Cvetali su zanati i trgovina i nosila se evropska moda. Obišli smo groblje i crkvu Sv.Bogorodice. Iako sam u Bitolju bila više puta, još nisam zadovoljna, ima mesta kija bih želela da vidim. Neki Vlasi su mi kazali da je crkva Sv. Bogorodice cincarska i da se na dan Car Konstantin i Carica Jelena, vrši bogosluženje na
cincarskom, a prevedena je i liturgija Sv. Jovana Zlatoustog. Sećam se da je moja baka, praznik Car Konstantin i Carica Jelena izuzetno poštovala, zbog deda Kočinog imendana.

U Kruševo krenusmo rano posle podne. Put je bio dobar i neopterećen. Na jednom odmorištu, seli smo na travu i gledali na najlepši cincarski grad na celom našem putu. Kao i svi prethodni gradovi, i Kruševo je strmo uklesano u brdo, a kuće jedne iznad drugih, tako da niko nikome ne zaklanja ni sunce ni pogled. Dole u kotlini, nalazi se divno selo Krivogaštane. Rode im se gnjezde na dimnjacima, te ako se desi da sruše staru kuću i podignu novu, rode se ipak vrate da sviju novo gnjezdo na novoj kući. Zaronila sam ruke u bokore majčine dušice. Mirisala mi je kao nikada do tada. Kada je nad Kruševom zašlo sunce i mi kretosmo strmim putem uz planinu. U gradu je sve belo i čisto, samo se hotel iznad grada nikako ne uklapa u starogradsku arhitekturu. Ta velika betonska građevina sa ravnim krovom, remeti skladnu vezu grada sa prirodom. U gradu ima mladosti. Užurbano i uz smeh idu sokacima, ali ne čuh ni jednu cincarsku reč. Svakako da je za vikende mnogo življe. Žene stoje ispred svojih kapija i srdačno nas pozdravljaju. Razgovarala sam cincarski sa njima. Pozivale su nas i na kafu, ali mi smo žurili. Grupa mladih koja je prošla pored nas, razgovarala je makedonski, a kako govore u kući to ne znam. Iz Kruševa smo se vratili u Bitolj.

Želela sam da i ovaj put vidim Magarevo, rodno mesto moga deda Koče. Kočin otac Sterija, donet je kao dete u Bitolj, u sepetu, iz Lamije kod Larise. Sterijin otac se zaposlio kao preduzimač na izgradnji turske kasarne. Ta zgrada je i danas impozantna građevina u Bitolju. Sterija je postao trgovac kanapima, na veliko. Kanapi su u vreme karavanaskog prevoza bili tražena roba. Sterija je oženio devojku Teofaniju iz Magareva, gde mu je živela porodica, sve dok u Bitolju nije sagradio kuću. Najstarija deda Kočina sestra Kija, završila je trgovačku školu u Magarevu. Ubrzo je preuzela poslove u radnji svoga rano preminulog oca. Magarevo je imalo kaldrmu pre Bitolja, to mi je kazao rođak Ilčo Rizev, Kijun unuk.

Kada smo od Bitolja pošli prema Trnovu i Magarevu, pogrešili smo put, jer nije bilo nikakvih znakova. Išli smo pravcem, hotel « Molika », prema Pelisteru. Tako reškom uđosmo u Nižepolje. Kakva sreća, pa i to je cincarsko mesto. Mladi ljudi su obnovili pradedovske kuće, te dolaze iz Bitolja gde rade, da sa porodicama provedu slobodno vreme na visini od 1200 do 1300m nadmorske visine.

Nižepolje vrvi od života. Puno je meštana i vikendaša. Svi rado govore vlaški, ali opet bolje žene nego muškarci. Sa jednom porodicom proveli smo jedan sat u razgovoru. Rekoše mi da se iz Beograda vratila folklorna grupa, oduševljena i sa najlepšim utiscima. Jedna mlada žena, veoma je pažljivo pratila razgovor. Kazala mi je da sve razume, samo ne zna da govori. U Nižepolju se nalazi velika crkva Sv. Bogorodice, u centru sela. Dan je odmicao i mi se oprostismo i nastavismo za Trnovo.Zbog nedelje je i u Trnovu bilo mnogo naroda. Zapazila sam da je izgrađeno mnogo kuća u odnosu na naš boravak pre desetak godina. U porti crkve Sv. Bogorodice bilo je još naroda. Ta crkva je za vreme I svetskog rata bila oštećena, te je ikonostas u duborezu prenet u istoimenu crkvu u Bitolju. Uski sokak, bio je zakrčen automobilima. Baka mi je pročala da su kao deca, odlazili sa majkom iz Bitolja u Trnovo na izlet. Vidim da se taj običaj i danas nastavlja. Jedva se provlačeći, nastavismo u planinu, prema Magarevu, a u kotlini iza nas, video se Bitolj.

U Magarevu je takođe bilo mnogo izletnika. Čuvena krupna kaldrma, još postoji. Ušli smo u crkvenu portu . Nesrazmerno je mala za veoma veliku crkvu Sv. Dimitrija. Iza crkve nalazi se malo groblje, kuda sam se odmah uputila. U porti je zaselo neko veselo društvo koje nas je zvalo da im se pridružimo. Mene su opsedale neke druge misli. Išla sam od spomenika do spomenika i čitala imena, kao da ću da nađem nekog svog. Pobožno sam ušla u crkvu i dugo se zadržala. Stari crkvenjak me pratio pogledom. Znao je da nismo razdragani izletnici. Ispred crkve na klupi, stajalo je progorelo kandilo. Pogledala sam u crkvenjaka. Nemo mi je odobrio da ga uzmem. Po rečima rođaka Ilče, u toj crkvi, kršteni su svi naši preci. Kandilo mi je draga uspomena. Žao mi je što crkvenjaka nisam oslovila na cincarskom. Bio je stariji od mene i sigurno je znao naš jezik. Mislim da sam bila umorna. Možda sam se plašila da mi se ne prekine tanka nit trenutne veze sa precima. Neku vrstu treme, osećala sam odkako smo kročili u Magarevo. Crkva Sv. Dimitrija u Magarevu, podignuta je 1836. g. Sveže je okrečena spolja i iznutra. Znam od ranije da to finansiraju iseljenici. Ima izgled bazilike. Široka je 25m, a dugačka bar duplo. Unutra su okrugli stubovi po tri sa svake strane, znači, desno i levo. Sve to govori da je Magarevo bilo veliko mesto, kada je imalo potrebu za tako velikom crkvom. U suton smo se popeli na Pelister, osvetljen zracima zalazećeg sunca. Ispunila sam želju svoje baka Kije.

Prenoćili smo u Strugi, gde sam pre deset godina upoznala gospodina Vangel Panu, u dućanu našeg prijatelja, g. Branka Pinto. U tom dućanu čula sam prvi put cincarski jezik van svoje kuće. Počela sam sa njima da razgovaram. G-din Pana je u meni probudio interes za Cincare i sve što je u vezi sa njima. Od njega sam saznala dosta toga što ja nisam znala. G- din Pana mi je pokazao časopis « Zborlu a nostru », zatim sliku cincarske zastave i kazao mi je za skupove u Frajburgu. G-din Pana je rodom iz Gornje Belice, koju smo tada i obišli iz poštovanja prema njemu. Po pričanju g. Pane i g. Pinta, Gornja Belica strahovito je stradala od Bugara, još pre I svetskog rata. Tada je stanovništvo izbeglo u istočnu Srbiju i malo se ko vratio. U istočnoj Srbiji, rodio se g. Branko Pinto. Porodica g.Branka Pinto, vratila se u Gornju Belicu, na potpuno opustošenu kuću, bez vrata, bez prozora, a veliki zidni sat na otkucavanje, koji je otac kupio u Solunu, videli su kod kuma, na zidu.

Lokacija na kojoj se nalazi Gornja Belica, tipična je za sva cincarska mesta. Visina je između 1200 i 1300 mnm. Temelji kuća, komotno su raspoređeni u prostranom lavoru koji potseća na amfiteatar. Od vetrova je zaštićena visokim i strmim stenama planine Belasice, prema Albaniji, gde su, gnezdili orlovi. Sada ih više nema jer nema ni ovaca. Gornja Belica je dobro osunčana i provetrena. Kada je Struga bila užasno malarično područje, stanovnici Gornje Belice bili su pošteđeni. Trgovci i kiridžije, silazili su u Strugu na pazarni dan, 2-2,5 sati hoda. Po mraku su kretali, a po mraku su se i vraćali, u svoje zdravo naselje, Gornju Belicu. Na uzvišenju koje dominira nad Gornjom Belicom, nalazi se crkva, Sv. Petka, velika i očuvana. U crkvi postoji velika galerija za hor. Gradio je Stavre Nikolov, 1895 g. Dugo sam sedela sa Vesnom Tanevskom, kćerkom g. Pinta, na zidu crkvene porte. Odatle je divan pogled na celu Gornju Belicu, kao i na oštre i strme stene, koje se kao Meteori uzdižu nad njom. Vesna mi reče, da se narod sve više okuplja oko svoje crkve za velike praznike. I ovaj put, obišli smo g. Branka Pinta, kada smo se vratili sa Pinda. Tek tada mi je kazao, da su njegovi preci došli iz Pinda, te otuda ima prezime Pinto (ski). Nažalost, deca mu ne znaju roditeljski jezik. Pre tri godine, imala sam neodoljivu želju da pozovem g. Branka Pinto. Javila se gospođa. Molila sam je da čujem g. Branka. Odgovor kroz plač je bio, Branko je na odru. Sa g. Panom, dugo sam se dopisivala. Poslao mi je više kaseta sa izvornim cincarskim pesmama, a jednom je i to prestalo. Slava im.

Struga je lepo uređen grad. Dosta je renovirana u poslednje vreme, ali u starom čaršijskom duhu. Prozori kuća i dućana su tamno smeđi, a zidovi beli. Dućan g. Branka su izdali. Nalazi se u glavmoj ulici. Mora da se živi. Preko mostova na Drimu živi mladost. Sa Vesnom sam otišla u crkvu. Zapadni deo crkve je od centralnog odvojen mrežasto postavljenom
lamperijom. Tada sam prvi put čula,da se taj pregrađeni deo zove « ženska crkva «. Takav
ženski deo, postojao je i u Nikolajevskoj crkvi u Zemunu, koju su sagradili zemunski Cincari.
zadržavali. Poznata je bila « debarska škola » za majstore iz tog regiona, koji su decenijama
ukrašavali crkve i manastire širom Balkanskog poluostrva. Debarska škola je obuhvatala
zografe, rezbare i kujundžije iz sela: Tresonče, Gari, Selce, Osoj, Lazaropolje i Galičnik. Na
putu za Lazaropolje, nad samim Debarskim veštačkim jezerom, ugledasmo sa puta, crkveni
toranj. To je bilo selo Rajčica.

Uđosmo u selo i uputismo se prema crkvi. Za nama u stopu, pođoše i neka deca. Radoznalo su nas gledala i pitala, da li prodajemo kuću. Crkva je bila dobro ograđena i zatvorena. Jedna žena naiđe, te zapodenusmo razgovor. Saznali smo da je selo potpuno napustio slovenski živalj, a naselili su ga muslimani, Šiptari. Stoje napuštene stare i nove kuće. Sveštenik dolazi samo za veće praznike.Iz džamije se čuo zvučnik, molitva za hodžinog umrlog sina. Ni naša sagovornica ne živi više u Rajčici. Dolazi iz Debra samo da obiđe majku. Prođe i jedan mlađi čovek, jedan od retkih hrišćana koji još živi u Rajčici. Dok mi je nešto pokazivala, žena je upotrebila reč « aproapa », a kaže da u Rajčici nije bilo Vlaha.

Selo Rajčica je osnovano kao metoh manastira Sv. Jovan Bigorski. Crkva u Rrajčici, posvećena je Sv. Đorđu, Pobedonoscu. Građena je 1835. g. kada je i manastir dobio svoj današnji izgled, a za vreme okretnog igumana, Arsenija, rodom iz mijačkog sela Galičnik. Arsenije je za oslikavanje i rezbarske radove na ikonostasima, dovodio najbolje majstore toga vremena, iz Elbasana i Korče, znači Cincare. Ikone u manastiru Sv. Jovan Bigorski i u crkvi Sv. Đorđa, radili su Mihail i sin mu Danil, iz epirskog grada Samarine. Danil se zamonašio i ostatak života proveo u Rajčici. Napismo se hladne vode ispred crkve. Stara ploča iznad česme, imala je latinski natpis. Nastavismo usponom prema Lazaropolju, vrlo dobrim putem. Na 30-om km od Debra, a na visini od 1350 mnm, ukaza nam se Lazaropolje. Lazaropolje, divno mesto na osunčanoj visoravni, postavljeno je amfiteatralno, sa kućama u krug i sa velikom crkvom, oblika rotonde u sredini lavora. Kuće nisu zbijene. Između njih ima prostora za bašte, koje je osvojila sveža i sočna pašnjačka trava. Poslednje kuće penju se naviše do grebena, sa koga je lep pogled na celu okolinu. Vode ima mnogo, svuda izbija iz cevi nadomak kuća. Kuće su sve na sprat, građene u starom balkanskom stilu. Neke imaju drvene stepenice koje se završavaju terasom duž kuće sa ulaznim vratima.

U Lazaropolju smo zatekli stare ljude. Pošto je bio radni dan, crkva je bila zatvorena. Vlasnici većine kuća, zaposleni su dole u gradovima. Kuće se održavaju i nema zapuštenih. Svaka je sveže okrečena, a vrata i prozorski kapci dobro učvršćeni. Na kućama je malo šta promenjeno, gotovo ništa, a napuštenih uopšte nema. Šetala sam između kuća, pila vodu i očekivala da nekoga ugledam. Jedna starica je u svojoj baštici brala neke listiće. Za povrće je na ovoj visini bilo još rano. Pozdravila sam je sa « buna dzuâ ». Iznenadila sam je, te nije imala vremena da razmišlja. Odgovorila mi je na isti način, znači vlaški. Imala je oko 80 godina, te ne verujem da je zaboravila roditeljski jezik. Ćuteći je nastavila da bere svoje listiće a ja sam se povukla. Sela sam na drvene stepenice kuće na vrh sela i pisala ove zabeleške. Silazeći ka centru sela, na jednoj velikoj kući ugledasmo latinični natpis « Kosta Drakul », cincarsko ime i prezime. Zmolila sam da je razgledam. Bila je to velika i lepa kamena kuća na sprat. Podigao je staričin otac 1836 g., znači pre 160 godina. Najveća je u selu. U prizemlju je velika soba sa razbojem pored prozora, sa leve strane od vrata. Desno, svuda unaokolo, bile su police sa glinenim sudovima. Pored zatvorenih kuća, kroz jedna otvorena vrata, ugledala sam i drugu staricu kako posluje u kući. Njoj sam nazvala « dobar dan » i zamolila je da pogledam kuću. Tu je sanduk za brašno i mešenje hleba, a desno od ulaznih vrata ekonomičme drvene spiralne stepenice koje su vodile na sprat. Gore su bile četiri velike sobe sa po dva prozora. Vidi se da su bili bogati. Živeli su od ovaca, a zime su provodili u Demir Kapiji. Zahvalih se i ostavih ja da posluje. Videlo se da je i ona skoro došla. Nerado smo napustili Lazaropolje, za mene, zauvek.

Sledeće odredište, bio nam je manastir Sv. Jovan Preteča, nazvan « Bigorski » po materijalu od koga je građen (vrsta krečnjaka). Nalazi se u klisuri reke Radike, a na putu Debar- Gostivar. Mnogi veliki mitropoliti, tu su školovani, takođe i zograf Danil iz Samarine. Freske su radili najbolji korčanski i elbasanski majstori. Freske u kupoli i rednjem delu crkve, potpuno su očuvane, dok su freske donjeg dela crkve, gde je bila naslikana i loza Nemanjića, prekrečene, sve do jedne, jer su navodno bile oštećene. Nema ni traga od pokušaja restauracije.

Sv. Jovan Bigorski, ubraja se u najočuvanije manastire svoga vremena. Imala sam sreću da ga razgledam desetak godina pre sadašnjeg obilaska. Najveći radovi na crkvi i konaku, urađeni su za vreme arhimandrita Arsenija od 1830-35g. kada je manastir dobio današnji izgled. Arsenije je rodom iz mijačkog sela Galičnik Posle obilaska manastira, bila sam razočarana nestankom fresaka.

Na povratku smo došli u našu brvnaricu na Šar planini. Odmarali smo se par dana, te obišli prijatelje u Brezovici i Štrpcu. U Brezovici je moj muž sa meštanima i dobrotvorima sagradio crkvu, Sv. Stefana Prvomučenika, po čemu će ga narod pamtiti, kao i po mnogim uspešnim hirurškim intervencijama.

U Beogradu, avgust 2008 godine.