Projekt Dragomira Milenkovića „Cincari“ koji se bavi u prvom redu njihovom muzikom je od velikog značaja za mapiranje interkulturalnog dijaloga ne samo u Srbiji već i šire – na čitavom prostoru Balkana. Zahvaljući njemu u prilici smo da razgovetno čijemo makar samo glas jedne već skoro sasvim utihnule, skoro nevidljive manjine. Dragomir je pokazao da Cincari nisu jednostavno asimilovani od strane balkanskih naroda koji su uspeli da stvore nacionalne države već da oni i njihova kultura i danas postoje. Cincari su, naime, sve do duboko u XIX bili svojevrsni kulturni ali i privredni „vektor“ Balkanskog poluostrva. Funkcionisali su kao regionalna kosmopolitska dijaspora ali nisu odoleli naletu balkanskih država koje su se legitimisale upravo svojim nacionalnim kulturama, koje su podrazumevale asimilaciju svih onih koji oduvek nisu bili „naši“. (Postoji anegdota o tome da je Srbin Branislav Nušić za „Politiku“ obavio intervju sa jednim od vođa Ilindenskog ustanka Makedoncem/Bugarinom Janetom Sandanskim, a ustvari su obojica bili Cincari.) Cincarski jezik postoji danas samo kao vernakular tj. koristi se samo u porodičnom okruženju iako je njegova gramatika napisana još u XIX veku. Za razliku od jezika njihova muzika je daleko prisutnija u javnom prostoru, iako kao takva uglavnom nije prepoznavana. Ne postoji, međutim, kao čisti muzički izraz već je pomešana sa melosom drugih balkanskih naroda. To, čini se, uverljivo pokazuje dokumentarni film A. Peeve „Čija je ovo pesma“ na primeru pesme „Ruse kose curo imaš“. Simtomatično je, međutim, to što autorka nije našla i Cincare koji bi, kao i svi ostali, utvrdili da je pesma baš njihova. Nije ih našla upravo zbog toga što su skoro nevidljivi, i što treba imati umeće Dragomira Milenkovića da bi ih se makar čulo.

Cincara je bilo je svuda u gradovima Poluostrva, ali je značajan deo njih živeo nomadski, idući sa stadima svojih crnih ovaca (otuda etnonim „Crnovunci“) za ispašom od Epira do Balkana/Stare planine i Durmitora. Kada su Balkansko poluostrvo ispresecale državne granice došao je kraj njihovim seobama. Da bi se prešla granica trebalo je imati pasoš, da bi se imao pasoš trebalo je imati državljanstvo… i za sve ostale biti stranac. Ipak se na osnovu nekih toponima (npr. ime planine Durmitor), artefakata (kao što je ovčiji kačkavalj) i, naravno, uticaja na lokalnu muziku može da detektuje njihovo prisustvo na ovim prostorima. Tragovi njihovog prisustva se mogu uočiti u čudesnom romanu „Vetrovi Stare planine“ koji je pred smrt objavio Slobodan Džunić, ali i u daleko poznatijem „Zlatnom runu“ Borislava Pekića, koji se na eksplicitan način bavi urbanim Cincarima koji pripadaju trgovačkom staležu. Dok su neki urbani Cincari, zahvaljujući svom obrazovanju, zadržali bar deo etničke samosvesti (u Beogradu deluje Srpsko-Cincarsko društvo „Lunjina“ (http://www.scd-lunjina.org/), oni koji su živeli nomadski su, nakon stvaranja nacionalnih balkanskih državica, prestali da se sele i postali Srbi, Bugari, Albanci, Makedonci…

Branimir Stojković

INTERVJU koji je sa Dragomirom Milenkovićem napravio Bojan Đorđević

Bojan Đorđević: Da li je muzika Cincara sastavni deo balkanske muzike, kako je vidimo danas ili ima uticaja i srodnosti sa drugim evropskim ili azijskim muzikama?

Dragomir Milenković: Ne samo što je muzika Cincara sastavni deo balkanske muzike, već je veoma uticala na dva slovenska naroda, Srbe i Bugare, verovatno i na Albance, uz ogradu da sa tog prostora nemam muzikološke podatke (Moskopoljski Cincari). Takođe, uticaj te muzike stiže čak do Turske, što traži izvesno objašnjenje. Naime, kada se govori o Cincarima, treba naglasiti dve grupe ovog naroda. Jedna se odnosi na one koji su se iz
oblasti Pinda u Grčkoj raselili po čitavom Balkanu, sve do Konstance u Rumuniji, i trakijske Cincare, koji su autohtoni starosedelački narod na prostoru južne Srbije, Bugarske, poznati pod nazivom Šopi, zatim skopske oblasti, solunske Makedonije, i konačno Turske do Efesa. Na svim tim prostorima je došlo do asimilacije, odnosno pretapanja u okruženje, osim u skopskoj oblasti i solunskoj Makedoniji. Veoma je zagonetno za etnomuzikologiju postojanje motiva trakijskih Cincara u folkloru Velšana i Irske, što ukazuje na mogućnos migracija ili da su Kelti sa Balkana doneli sa sobom kulturni uticaj. Genetika Velšana i Srba je ista, ili još preciznije, onih naroda koji se danas osećaju kao Srbi jer su poslovenjeni. Takva muzička građa postoji i u Indiji, kao i u Iranu, što daje sliku o kulturnom koridoru koji povezuje ove prostore. Naziv Cincari je isključivo srpska tvorevina, dok ih grci zovu Vlahi, a Cincari sami sebe zovu Armnj u smislu Arumuni, odnosno stanovnici Rima.

Bojan Đorđević: Koliki je uticaj muzike i tradicije Cincara na lokalnu tradiciju i muziku, tamo gde su se doselili?

Dragomir Milenković: U Niškom kraju daleko veći nego uticaj šumadijskog i moravskog melosa, opet po dva osnova. Uticaj Cincara došljaka i još snažniji šopski uticaj, odnosno trakijskih Cincara. Isto važi i za Vranje i Prizren. Način igre pogotovu, zatim jezik koji se pomešao sa srpskim i tako uobličio karakterističan južnjački govor sa vrlo prisutnim neslovenskim rečima “lele i more“. Da stvar bude složenija, veoma jak uticaj čini i jevrejska muzika.
Slično je i sa sofijskom oblašću, s tim što se tamo cincarski melos stapa sa vlaškim te ih je jako teško razlikovati, ako takva razlika uopšte i postoji. U postojbini Cincara došljaka u Grčkoj, regionu Janjine, odakle potiče moj pradeda po očevoj majci, muzika ima veoma arhaičan karakter, na momente blizak Tibetu ili Kini, potpuno sačuvan od svih mnogobrojnih uticaja koji su prisutni na Balkanu.
Trakijska muzika vuče više prema Indiji. Inače o Cincarima starosedeocima se ovde gotovo nikad ne govori, jer se time otvara pandorina kutija istorije, budući da je u pitanju autohtoni narod. Stefan Stratiev, nekadašnji sekretar atašea za kulturu Bugarske u Beogradu, po struci slavista, mi je potvrdio svoje slaganje po pitanju šopskog naroda. Mislim da je to razlog zbog čega nemamo nikakve etnomuzikološke radove o cincarskoj
muzici, bar poznate u javnosti.
Konačno, u Beogradu, gde su se posle Turaka doselili Cincari, uticaj ide posrednim putem, sa muzikom Prizrena, Vranja, i Niša koja je već upila ovaj melos, zatim tradicionalnu igru i tekst u pesmama.

Bojan Đorđević: Koliko je lokalna sredina, nakon doseljavanja imala uticaja na muziku Cincara? Da li je bilo mešanja sa drugim narodima – da npr. sviraju različite muzike na istim svetkovinama?

Dragomir Milenković: Veoma malo po mom mišljenju. Cincari kao i Vlasi iz istočne Srbije spadaju u veoma žilav narod kada su u pitanju muzika i obredi. U Srbiji su Cincari izgubili jezik ali su zato u muzičkom smislu asimilovali Srbe, osim u Šumadiji, zapadnoj Srbiji, kruševačkom i jagodinskom kraju. U skopskoj Makedoniji je došlo do jačeg uticaja na Cincare, mada oni tamo sebe radije zovu Vlasi, što pravi zabunu, i taj uticaj je više jevrejski, o kome tek treba pokrenuti istraživanja. Opšte je poznato da u Nišu muzičari sa šumadijskom muzikom nisu imali šta da traže, na zabavama, svetkovinama, svadbama i u kafanama. Jednostavno, Nišlije to gotovo da nisu htele slušati. U topličkom kraju (Prokuplje, Kuršumlija) zbog pretežno crnogorskog i hercegovačkog stanovništva se srpsko šumadijska muzika još i mogla čuti. U Vranju je slično stanje kao i u Nišu, sa
pojačanim uticajem jevrejskog melosa, s tim što na Kosovu dominira kosovska muzika kao zasebni srpski melos. Na svim tim lokalitetima se sviraju sva četiri folklora, cincarski, semitski, srpsko kosovski ili prizrenski, i veoma malo šumadijski. Na zabavama se mogla čuti sva ta muzika, (ponekad i romska) i prisutni su to doživljavali kao svoj zajednički melos. Dakle muzika Cincara je ostala dominantna, sa blagim uticajem semitskog melosa.

Bojan Đorđević: Koliko je jezik bitan u pesmama Cincara?

Dragomir Milenković: U južnoj Srbiji je jezik nestao jer se izmešao sa srpskim, i tako čini karakteristični južnjački govor, zbog čega je nemoguće razlikovati pesme po jezičkom sadržaju. U skopskoj Makedoniji su Cincari sačuvali jezik, pa su njihove pesme prepoznatljive i po jeziku, u Bugarskoj se peva samo na bugarskom, jer su Bugari izuzetno uspešni u asimilaciji. U Grčkoj Cincari pevaju na svom jeziku u oblasti gde su nastanjeni
(Pindi) ali je to van te oblasti veoma osetljivo pitanje. Na nosačima zvuka izdatim u Grčkoj je prihvaćen tekst na cincarskom, ali moji podaci govore da takav govor treba izbegavati u ostalim oblastima, u svakodnevnom životu. U Beogradu Cincari koriste svoj jezik zahvaljujući svom udruženju Lunjina, slušaju pesme na svom jeziku, a kada održavaju skupove sa živom muzikom, obično pozivaju sastave iz Makedonije, koji pevaju na cincarskom. Cincarski jezik je vulgarni latinski govor iz vremena Rima.

Bojan Đorđević: Da li je ovo živa tradicija, ili izumire, ili ne postoje više grupe које su blizu izvornom?

Dragomir Milenković: Cincari su narod u nestajanju zbog pretapanja u druge narode, pa se to odražava i na njihovu tradiciju. U Grčkoj će verovatno opstati kao živa tradicija. U Atini postoje klubovi gde se takva muzika izvodi. Upravo jedan izvođač Cincarin, po imenu Lefteri Mantzioukas me je i uputio u ova istraživanja. Njegov deda još uvek čuva ovce na pindskim planinama. U skopskoj Makedoniji je veoma živa, čemu ide u prilog činjenica da su priznati kao zaseban narod. U južnoj Srbiji i Bugarskoj se ne razlikuju od ostalog naroda, već su pretočeni. U nekim ruralnim predelima niškog kraja domorodački Cincari, Šopi ili Tračani opstaju, ali se ta naselja sve više gase, kao i srpska zbog odlaska u gradove. U Srbiji meni nije poznat ni jedan sastav kao specijalno cincarski, a jedini album u srpskoj istoriji sa takvom muzikom i tekstovima je projekat “Cincari” koji sam zahvaljujući Ministarstvu kulture RS ostvario. Ako muzika Vranja, Niša, Prizrena, te skopske Makedonije preživi, onda će zajedno sa njom opstati cincarski melos kao njen gradivni element. Iz Konstance u Rumuniji, gde se nalazi veća enklava Cincara, nemam podatke,
ali mi logika govori da je tamo teško razlikovati cincarski melos od rumunskog, posebno po jeziku koji je zajednički narodno latinski, na kome su govorili građani nekadašnjeg Rima. Razlika je samo u narečju.

Bojan Đorđević: Da li se muzika Cincara ispoljavala samo u narodnom stvaralaštvu ili i u klasičnoj muzici svog vremena?

Dragomir Milenković: Mislim da takva muzika gotovo nije korišćena van narodnog stvaralaštva. Imao sam priliku da čujem neke radove bugarskog džez klaviriste Ljubomira Deneva, zatim Ivo Papazova, pa i Teodosij Spasova. Sve je to još uvek u povoju i čeka svoj uspon kao balkanski preporod. U svom kompozitorskom radu već 20 godina koristim cincarski melos, jer sam veoma time inspirisan, budući da sam živeo u Nišu. Možda je Stevan Mokranjac malo okrznuo cincarski melos u svom stvaralaštvu. U svakom slučaju kompozitori klasične i ozbiljne muzike propuštaju izuzetne mogućnosti takve kulturne baze, dok istovremeno proizvode dosadu koja je potpuno odbila klasiku i ozbiljnu muziku od šire publike. Naši ozbiljnaci su u potpunom idejnom ćorsokaku, jalovi i opterećeni predrasudama, smatrajući narodna stvaralaštva za primitivna, i koketiranje sa time
incidentom. Narodna muzika je kolektivna psihoterapija, a ozbiljna sve ćešće institucionalizovana histerija i neuroza. Iz naših, pa sve više i stranih kompozitora ozbiljne muzike, odavno više nema šta da izađe, jer su izgubili vezu sa kolektivnim bićem. Nije mi poznato da je kolega Hristić iskoristio svoje cincarsko poreklo za stvaralaštvo. Još da dodam da keltsko groblje u Nišu, zatim arheološka dokumentacija na Juhor planini kod
Jagodine i još dosta sličnih tragova na prostoru Srbije pokazuju još stariji sloj kulture, što daje mogućnost da Cincari mogu biti i latinizirani Kelti. Ovakve podatke manipulativno koristi deretićeva škola za svoju džez istoriju, koja iz emotivnih razloga nalazi veliki broj pristalica.

INTERVJU koji je sa Dragomirom Milenkovićem napravio prof. Branimir Stojković

Branimir Stojković: Kakav je odnos cincarske prema balkanskoj muzici, muzici okolnih naroda na Balkanu i naroda sa kojima Cincari žive u dijaspori? Šta na to etnomuzikolozi imaju da kažu i šta o tome Vi mislite?

Dragomir Milenković: Muzika Cincara je nastariji sloj izražavanja, zajedno sa muzikom Vlaha, i gotovo bez uticaja drugih kultura, što nam daje mogućnost da proniknemo u dublju kulturnu prošlost Balkana. Sve balkanske zemlje u kojima žive cincarske enklave su upile elmente cincarskog folklora i usvojile kao svoj melos, posebno prostori na kojima žive slovenski narodi. Začuđujuće je koliko su se naši etnomuzikolozi malo bavili ovom materijom, bolje rečeno, nisu to uopšte radili. Neke materijale sam dostavio našem etnomuzikologu dr Dimitriju Golemoviću, koji je dao procenu o istovetnosti cincarske i vlaške muzike istočne Srbije. Moram priznati da delim takvo zapažanje, što me je i postaklo na istraživanje, u vremenu kada sam 2004. god. čuo terenske zapise u Grčkoj, od svog kolege Lefteri Mantzioukas-a, koji je Cincarin iz Grčke. Ipak postoje i uočljive razlike kada se radi o Cincarima niške oblasti, Bugarske i Republike Makedonije, jer ove oblasti zajedno sa solunskom, pripadaju
nekadašnjoj Trakiji. Mi to u Nišu, kao i Bugari zovemo šopskim melosom. U kraju gde živi najizolovanije cincarsko stanovništvo, pindske planine u Grčkoj, sam na moje veliko iznenađenje čuo muziku koja je gotovo kao i tibetanska. Ova činjenica zaista deluje začuđujuće.Treba imati na umu da Grci Cincare zovu Vlahi, što stvara zbrku pojmova jer takav naziv postoji u Dalmaciji, Bosni, kao i u istočnoj Srbiji. Cincari sami sebe zovu Armnj, dok je naziv "Cincari" srpska tvorevina. U Srbiji su Cincari poslovenjeni, ali su zato u muzičkoj kulturi, te folkloru, Cincari nametnuli svoje arhetipove i preoblikovali južne Srbe. Od pre 30 godina muzika juga Srbije ("Južni Vetar") potpuno potiskuje šumadijski melos i postaje nova narodna muzika, kasnije popularno nazvana “Turbo folk”.

Branimir Stojković: Kako se ta muzika prenosi sa generacije na generaciju? Postoje li privilegovani prenosioci/interpretatori npr. žene ( ili muškarci)?

Dragomir Milenković: U Srbiji se izvorna muzika Cincara prenosi samo u ruralnim predelima, kao kolektivno nasleđe (Cincari starosedeoci ), dok se u urbanim sredinama (doseljenici ) prenosi pomešana sa drugim melosima (Niš, Vranje, nekadašnji Prizren ), kojih uvek na Balkanu ima u izobilju. Čuvena pevačica tradicionalne muzike u Grčkoj, Domna Samiu ima u svom programu i muziku Cincara. U Srbiji nema nijednog poznatog
pevača ili instrumentaliste takve muzike.U Republici Makedoniji ima daleko više takvih izvođača, ali se oni uglavnom bave muziciranjem na svadbama ili drugim svetkovinama. To je takođe primer i sa Vlasima. Sve je krajnje lokalnog karaktera za sada. Možda će učesnice na albumu “Cincari”, Sonja Pana i Nada Popov, u budućnosti biti prva poznatija imena. Treba spomenuti da je Toše Proeski, poreklom Cincarin, između ostalog izvodio i nešto tih melodija.

Branimir Stojković: Šta je sa cincarskim igrama (kolo, oro ili moguće druge forme)?

Dragomir Milenković: Igre su se zadržale kao najžilaviji oblik tradicije. Zapravo u južnoj Srbiji dominira tračansko cincarski način igre, a vrlo malo moravsko šumadijski, prepoznatljiv kao srpski. Zajedno sa prizrenskim folklorom, gde su takođe živeli Cincari, od Sofije, Niša, preko Skoplja i Soluna, pa sve do Efesa u Turskoj, se igra isti korak sa asimetričnim ritmovima. To su devet osminski i sedam osminski taktovi. U Pindima,
planinskom kraju Grčke, gde žive ruralni Cincari ima i trodelnog ritma, kao i četvoro četvrtinskih. Za mene je bilo veliko otkriće kada sam video da se u Nišu, Solunu i Atini igra potpuno na isti način, uz istu muziku. Grci to zovu Traki, odnosno folklor Trakije. Muzika Kosova je gotovo sva u neparnom ritmu ( 7/8 ), što pokazuje snažan uticaj tradicije Trakije. Posebno treba spomenuti takozvani šopluk ili “rečenicu” kao tipičnu trakijsku igru, na prostoru niškog, skopskog i sofijskog regiona. Ima ubedljivih dokaza da su Tračani cincarska plemena i deo cincarskog nacionalnog korpusa.

Branimir Stojković: Koji su instrumenti na kojima se izvodi cincarska muzika, postoji li instrument koji je samo njihov?

Dragomir Milenković: Klarinet je gotovo obavezan instrument, zatim diple, frule, violina, gajde i udarajući instrumenti kao goč, tapan a često i darbuka. Svi ti instrumenti ipak nisu isključivo cincarski, već ih koriste svi balkanci. Poneki put se koristi i kaval, ali je on tipično azerbejdžansko turski instrument koji se odomaćio u Bugarskoj, Makedoniji i Albaniji, nešto i na Kosovu.
U savremenoj muzici Cincara su uvršćeni i gitara, sintisajzeri, el. bas, kao što se to desilo u čitavom svetu.

Branimir Stojković: Koje su to situacije/prilike u kojima se izvodi cincarska muzika?

Dragomir Milenković: U niškom kraju, Vranju, nekada i u prizrenskom regionu, zatim Bugarskoj, skopskoj oblasti, solunskoj Makedoniji, pa sve do Efesa, se cincarska muzika izvodi na svadbama i raznim proslavama, na kojima se okupljaju Cincari, ali i Srbi, Bugari, pa i Turci. Svi ovi narodi doživljavaju ovu muziku kao svoje tradicionalno nasleđe. Izgleda da je folklor jedina platforma na kojoj se Balkanci slažu. Nemam nikakve podatke o ponašanju Cincara u Rumuniji, u oblasti Konstance, gde ih takođe ima u značajnom broju. Nadam se da ću nekada imati priliku da obiđem i taj prostror. Konačno, u Beogradu se Cincari okupljaju oko svog udruženja "Lunjina" i tamo obaveštavaju o novim i starim muzičkim izdanjima. Oni slave svoju cincarsku slavu, i u toj prigodi često imaju nastupe muzičara iz Makedonije. Veoma mi je pomogao oko građe veliki kolekcionar Klime Srboski, kao i sekretar “Lunjine”, Goran Pana. Moram spomenuti da u “turbo folk” muzici ima dosta motiva cincarske muzike, pa često i čitavih kompozicija koje su jednostavno uzurpirane kao autorske, te protiv zakonito potpisane od strane istih.

Cincari na svojim okupljanjima ne propuštaju da se podsete starih pesama. Postoji i nekoliko pesmarica sa tekstovima i muzikom. U svakoj državi gde žive postoji bar jedna pevačka grupa i folklorni ansambl. Festivali su prilika da se pokaže i nošnja, ali i različitost u izvođenju starih pesama.

Muzička sekcija Srpsko-cincarskog društva “Lunjina” je formirana na godišnjoj skupštini društva koja je održana 14.12.2013. godine, a prvi put je javno nastupila na prvim Danima cincarske kulture i stvaralaštva u Kući Đure Jakšića u Beogradu, u toku iste godine. Muzička sekcija je svojim nastupom pred velikim brojem zainteresovanih otvorila ovu manifestaciju, zaslužila veliki aplauz i izazvala oduševljenje prisutnih.

Naša pevačka grupa izvodi gradsku cincarsku pesmu i u repertoaru ima i pesme na srpskom jeziku pesnika cincarskog porekla kao što je Jovan Jovanović Zmaj. Rado su viđeni na festivalima a tradicionalno nastupaju u Kruševu na Vlaškoj večeri u okviru obeležavanja Ilindenskog ustanka i u Skoplju na festivalu “Pesma nas vezuje” Pravi su predstavnici Cincara iz Srbije.

Njihove nastupe možete pogledati na našem YouTube kanalu.

Hleb i Pesme
Učestvovali su u programu ExploreZ Srbija koji organizuje ZID Teatar iz Amsterdama u saradnji sa BITEF Polifonijom, zvaničim pratećim programom BITEF festivala i POD Teatrom iz Beograda, 2017. godine

Kruševo 2018. i 2019. godine

Dosta naših članova je poreklom iz Makedonije pa je time i veće zadovoljstvo kada se „Lunjina“ pojavi na nekoj manifestaciji. Dobra saradnja sa pevačkom grupom „Armanj pirifanj“ iz Skoplja je učinila i da razmenimo posete. Bili su nam dragi gosti na Daninima cincarske kulture 2019. u Beogradu

Grupa je imala to zadovoljstvo da nastupa u Bitolju u okviru Bitoljskog kulturnog leta 2019. godine. Održali su jednosatni koncert pred brojnom publikom. Prisutni nisu krili oduševljenje što vide Cincare iz Srbije a svima poznate pesme su izmamile i poneku suzu.

Festival u Skoplju okuplja grupe iz svih okolnih zemalja (2019.godina)

Rad naše pevačke grupe je od velikog značaja. Oni su pravi predstavnici Cincara iz Srbije.

Za članove našeg društva se povremeno organizuju i muzičke večeri kada u Srbiji boravi naš Ljuba Martinoski, graditelj violina u Italiji.

Potražite ih na YouTube kanalu